Biseru istoka u pohode – Midžor 2015.

Biseru istoka u pohode – Midžor 2015.

Pozni oktobarski dan. Sa prozora vidim tamu i osećam tišinu koju tek pok­vari neki vozač automobila koji žuri na posao „u prvu“. Polako se spremam, ob­lačim na sebe planinarsku opremu, pakujem neophodne sitnice i nekoliko ki­lo­grama fotografske opreme stavljam na rame. Još uvek je mrak. Krećem put Stare pla­nine.

Još uvek pospan prolazim kroz Svrljig i sela sa severne strane Svrljiških pla­nina. Ređaju se Crnoljevica, Okruglica, Guševac, i kod table na kojoj piše „Pe­riš“ počinje svitanje. Prvi zraci sunca jasno obasjavaju greben Stare. Kreće da se spušta gusta magla i tako je sve do raskrsnice za planinarski dom na Ba­bi­nom zubu. Stižem na polaznu tačku uspona na krov Srbije.

Stara planina ili Balkan pripada sistemu Balkanskih planina koje se pru­žaju od Crnog mora na istoku, pa sve do Vrške čuke kod Zaječara na zapadu. Du­ži­na ovog planinskog sistema iznosi 530 km. Najviša tačka Stare planine je vrh Botev (2376 m) i ona se nalazi u Bugarskoj, dok se najviša tačka ove planine u Sr­bi­ji – Midžor nalazi na 2169 metara iznad nivoa mora.

Stara planina, ta neukroćena divljina, neotkrivena lepota, riznica broj­nih endemita, teritorija najlepših igara sunca i oblaka u jesenje rane zore i sum­rake, ta visina koja zavređuje pažnju svakog živog bića na zemaljskoj kugli, še­purila se pred nama izazivajući nas da se okušamo u njenom savladavanju. Sta­ra planina je, ne samo u geografskom smislu, jedinstven splet prirodnih lepota, i­zuzetnih vrednosti i naročitih ambijentalnih osobenosti; to je jedan svet koji se svakom poštovaocu prirode ureže u sećanje za sva vremena, i svaka reč je pros­to mala i slaba da to opiše. Planinarska društva koja su domaćini na ovoj pla­ni­ni potrudila su se da jasno i precizno obeleže staze kojima ćemo se na dalje kre­tati.

Prvi deo staze namenjen je za zagrevanje planinara i proveru fizičke sprem­nosti. Oni koji pohode ovu planinu imaju tu sreću da ne moraju da brinu oko za­liha tečnosti koju nose sa sobom, iz razloga što je priroda ovom masivu pored svih ostalih lepota podarila i veliki broj izvora pitke vode. Prelazimo preko ski­jaške staze, vidimo znak koji nas usmerava levo ka Midžoru i pred nama se ot­va­ra prostor gde smo i sa leve i sa desne strane okruženi oblacima. Cela Srbija spa­va pod oblacima! Prizor je zaista neverovatan i daje nam snagu da istrajemo do vrha. Iza nas ostaje vrh Žarkova čuka (1848 mnv), koji ćemo popeti u povratku. Sta­za dalje vijuga i goredolira, a naše noge gaze po sitnom pločastom crvenom ka­menju koji je podloga širokog kolskog puta napravljenog za potrebe vojske u sreć­nijim vremenima – kada je čuvan svaki pedalj granične linije. Mestimično se po­javljuju potoci bistre vode koji kamen čine klizavijim, pa time i teže pro­hod­nim. Na nekim mestima voda je zaledila, a penjući se ka vrhu staza polako biva pok­rivena snegom. Bližimo se završnom usponu i dolazimo do karaule koja je, na­ža­lost, devastirana i prepuštena zubu vremena. Odatle se pruža zaista divan pog­led na celu Srbiju koja je pod oblacima, a iz te „pene“ izviru najviši vrhovi Su­ve planine – Sokolov kamen, Trem i Đorđina čuka. I ništa više. Ostatak još uvek spava. Još dvesta metara deli nas od najvišeg vrha Srbije. Dvesta metara – de­set minuta. Staza je uska, klizava, i čovek ne može a da se posle svakog koraka ne ok­rene da uživa u pogledu.

Konačno, izlazimo na Midžor. Granični kamen koji ujedno obeležava i sam vrh obrastao je ledom. Na njemu stoji spomen-tabla prvom osvajaču ovog vrha, iz­ves­nom botaničaru Luji Adamoviću, a pored table je koš u koji planinari ubacuju po koji dinar ili ma koju drugu valutu – za sreću, ili da se nađe. Sada smo tačno na graničnoj liniji i po prvu put na usponu vidimo dve strane – zapadnu, koja gle­da na Srbiju i istočnu, koja gleda na Bugarsku. Na zapadnoj strani litice su i­te­kako strmije, a vremenske prilike nam nisu dozvolile da imamo pogled na oko­li­nu. Ispod nas dešavala se prava oluja, sudeći po tamnim oblacima koji su se me­šali podno Midžora.

Posle fotografisanja na vrhu odlučili smo se da polako krećemo nazad, a u tom času na vrh izađoše dvojica planinara – početnika, sudeći po opremi koju no­se. Jedan od njih je iz Čačka, drugi iz Knjaževca. Studiraju u Beogradu, sličnih smo godina. Preko interneta su čuli za Staru planinu i njene lepote. U vreme me­dij­skog mraka i zatrpanosti šundom, dobro je i svrsishodno da se na globalnoj mre­ži nađu i podaci o ovom dragulju naše zemlje. Na kilometar od vrha sreli smo se i sa desetak planinara iz Celja, iz Slovenije. Došli su kombijem da obiđu pla­ni­ne Istočne Srbije. Posle kraćeg razgovora nastavljamo dalje i vreme polako po­či­nje da se menja. Prolazimo kroz oblake, vidljivost se smanjuje i u jednom trenu ne vidimo ni raskrsnice, ni dalji tok staze, a ni markaciju. U takvim okol­nos­ti­ma treba biti pribran i treba koristiti svoje planinarsko iskustvo. Penjemo se na Tupanar (1955 mnv), Žarkovu čuku i dolazimo do raskrsnice gde se put odvaja des­no za planinarski dom i parking gde smo ostavili vozilo, a levo za selo Top­li Do. Skrećemo desno i puni utisaka završavamo turu za taj dan.

Fotografije:


1 thought on “Biseru istoka u pohode – Midžor 2015.”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.