Dan na Kosovu i severu Albanije

Dan na Kosovu i severu Albanije

„Ecoutez, Serbes!“ („Čujte, Srbi!“, Arčibald Rajs)

Nekoliko godina za redom planiram da posetim manastire na Kosovu i Metohiji. Pred kraj leta 2017. taj plan se ostvaruje i prohladnog jutra, pred svitanje, krećem put Prištine. Granični prelaz Merdare prolazim bez većeg zadržavanja i dolazim do najvećeg grada na Kosovu, ne prvi put ove godine.
Priština je grad sa dosta kontrasta. Pri samom ulasku u grad uočavam prizemne ili nižespratne kuće poređane jedna do druge bez ikakvog reda i estetike. Saobraćaj je u potpunom kolapsu. Prelazak preko nekadašnje pruge Niš-Kosovo Polje me posebno zgražava – stanovnici Prištine, posle miniranja tunela Merdare 1999. godine, prugu koriste kao mesto za parking – parkiraju se na njoj umesto vozova, preko tucanika, šina i pragova! Stepen razvoja železnice je pokazatelj razvoja jednog društva (zaključak donesite sami). Centar grada je umiven u odnosu na stambena naselja, sagrađeni su neki novi spomenici, sazidane nove zgrade, srušene stare. Prolazim ulicom Agim Ramadani, dolazim do raskrsnice na kojoj vidim još jedan kontrast – levo se nalazi moderna zgrada KANU (Kosovska akademija nauka i umetnosti), a desno je nikada završena Crkva Svetog Spasa SPC, koja se danas koristi kao javni toalet od strane lokalnog stanovništva. Ne zadržavam se puno ovde, hitam dalje ka Gračanici.

Gračanica je enklava, naselje južno od Prištine, koje je naseljeno pretežno srpskim stanovništvom. Ovde se nalazi istoimeni manastir, zadužbina kralja Milutina, njegove žene Simonide i sina Stefana, iz 1321. godine. Ovaj manastir se nalazi na spisku Uneskove Svetske baštine zajedno sa još tri manastira SPC pod imenom „Srednjovekovni spomenici na Kosovu i Metohiji“. Od značajnih fresaka izdvajam portret kraljice Simonide i rodoslov Nemanjića, kopiju freske iz Visokih Dečana. Veliki deo enterijera manastira je u fazi restauracije, pa se trenutno ne može sagledati kompletna lepota i istorijska vrednost manastira.
Put me sada vodi od Gračanice do Peći. Prolazim novoizgrađenim brzim putem pored nekadašnjeg prištinskog aerodroma „Slatina“, sada nazvanog „Adem Jashari”. Sa leve i desne strane puta nižu se restorani, hoteli, benzinske pumpe, radnje za pranje automobila, nedovršene kuće. Sve pored puta izgleda živo, ali nesređeno, bez estetike, „nabacano“ jedno pored drugog. Vozila ulaze na put, izlaze sa puta, saobraćajna kultura je na niskom nivou. Prolazim blizu mesta Glogovac i Klina, nadgrobni spomenici, biste i mauzoleji pripadnika terorističke OVK (UÇK, alb.) počinju da se nižu. Parelelno sa njima vidim i srpske kuće, porušene, izgorele, napuštene, pored kojih su nikle kompletno nove stambene jedinice albanskih porodica. Jezivo je gledati kroz kakve su muke prošli civili sa ove ili one strane žice.

Približavam se Peći, trećem po veličini gradu na Kosovu. Tačnije, Peć fizičko-geografski pripada Metohiji, zapadnom delu samoproglašene najmlađe jugoslovenske republike. Vožnja kroz Peć ni malo nije ugodna. Ulice su uske, vozila je mnogo, radovi su na sve strane. Sve vreme se krećem iza džipa KFOR-a koga predvode dva vojnika iz Slovenije. Tako vozim do manastira Pećka Patrijaršija, ispred koga se nalazi centar za posetioce Nacionalnog parka „Prokletije“. Valja napomenuti da ovde počinje kanjon Pećke Bistrice (Lumbardhi i Pejes, alb.) pod nazivom Rugovska klisura, koji svojom veličinom izaziva strahopoštovanje. Na vrhu kanjona nalazi se prevoj Čakor, nekadašnji granični prelaz između Crne Gore i Srbije. Zbog nesporazuma o demarkaciji granice, ovaj prelaz je zatvoren. Posledica toga je zatvaranje najlepšeg drumskog prevoja na Prokletijama, a svakako i najkraćeg puta između Kosova i crnogorskog primorja.
Ispred manastirske kapije nalazi se punkt kosovske policije. Na moje „Mirëdita!” dolazi „Nga jeni?“ (Odakle ste?) i od tog trenutka razgovor teče na čistom srpskom jeziku. Lokalni policajac je Srbin crnogorskog porekla. Najavljuje dolazak igumaniji manastira, podiže rampu i dolazim do drugog policijskog punkta, gde se u uniformi nalazi policajac sa istim poreklom. Razgovaramo o stanju na ovoj teritoriji. Ljut je na Kosovo, na obrazovni sistem, na zdravstvenu zaštitu, na život generalno. Ne sviđa mu se što je on morao da brani srpsko Kosovo dok su njegovi sugrađani prodavali svoja imanja i otišli odatle u centralnu Srbiju. Epilog je „da nas ne vole ni Srbi ni Albanci“ (ljude na Kosovu). Priča kako je već tri godine stalni turista na albanskom primorju i kako je oduševljen uslugom i ljubaznošću turističkog osoblja dole. Posle dužeg razgovora i provere dokumenata, pušta me u manastir.

Pećka patrijaršija, skup hramova jedan je od najznačajnijih spomenika srpske prošlosti. U njoj se vekovima nalazilo sedište i mauzolej srpskih arhiepiskopa i patrijarha. Od svog postanka u 13. veku, Patrijaršija je okupljala učene teologe, književnike i obdarene umetnike i svi su oni u njoj ostavljali svedočanstva o svom radu. Stoga je ona danas ne samo staro središte srpske crkve, već i mesto gde se čuva značajna umetnička zaostavština. Hram posvećen Svetim apostolima podigao je u trećoj deceniji 13. veka arhiepiskop Arsenije I. Njegovom zaslugom crkva je oslikana oko 1260. godine. Arhiepiskop Nikodim uz severnu stranu crkve Svetih apostola podigao je hram Svetog Dimitrija, a arhiepiskop Danilo II je sa južne strane izgradio crkve posvećene Bogorodici Odigitriji i Svetom Nikoli. Stoga se, pri samom ulasku u manastirsku crkvu, sa desne strane može naći tri „ulaza“, od kojih svaki predstavlja zadužbinu jednog od tri nabrojana arhiepiskopa. Na početku 20. veka, manastir je ofarban u crvenu boju kako bi ličio na carsku lavru Žiču, što je izazvalo negodovanje stručne javnosti. Pri izlasku iz hrama kupio sam prigodnu knjigu o manastirskom kompleksu, a u knjizi priloga upisao „U teškim vremenima za srpski narod na ovim prostorima, ovi hramovi predstavljaju svetlu tački i tračak nade za bolji život dobrih ljudi koji ovde žive.“ Sa blagoslovom sestrinstva manastira krećem dalje prema Dečanima.

Na samo nekoliko kilometara od Peći nalazi se grad Dečane. Sada je to grad sa pretežno albanskim stanovništvom, vrlo neuglednim fasadama, prljav, estetski nepodnošljiv. U samom centru varošice stoji ogroman spomenik poginulim teroristima iz OVK, gde prednjači mermerna figura u prirodnoj veličini Luana Haradinaja, brata sadašnjeg kosovskog premijera Ramuša, koji je u svojoj knjizi „Priča o ratu i slobodi“ objavljenoj 2002. otvoreno priznavao mučenje i ubistva srpskog i drugog nealbanskog stanovništva, a kasnije je oslobođen od strane Haškog tribunala. Pravda je selektivna na Balkanu, novcem se na ovom prljavom svetu izgleda može kupiti i čist obraz, nažalost. O mestu Dečane ne treba trošiti reči. Skrećem desno prema manastiru Visoki Dečani, do koga me vodi izvanredan asfaltni drum kroz šumu, sve do znaka „Ndal!” (Stoj!) Ulazim u militarizovanu zonu koju obezbeđuje KFOR (Kosova Forces, eng.). Prolazim vijugavo između betonskih piramida, kamera i vojnika, borbenih i oklopnih vozila. Slovenački vojnici mi uzimaju dokumenta i daju propusnicu sa kojom mogu da uđem u manastir. Dozvola se preko toki-vokija prosleđuje dalje i preko interfona se otvara kapija kroz koju ulazim u kompleks manastira.

Šta reći drugo o manastiru osim da izgleda impresivno i da čovek, vernik ili ne, mora sa strahopoštovanjem da priđe građevini, koja je mnogo više od toga bila, jeste i biće. Plemenito jednostavan, skladnih proporcija, ovaj manastir predstavlja najveći srpski srednjovekovni spomenik. Visoki Dečani su zadužbina Stefana Dečanskog i srpskog cara Dušana. Mošti Svetog Kralja Stefana Dečanskog i Svete Jelene Dečanske počivaju u manastirskoj crkvi. Gradnja manastira je završena 1335. godine. UNESKO je proglasio manastir Dečani za mesto svetske kulturne baštine 2004, navodeći da su njegove freske jedno od najvrednijih primera tzv. renesanse Paleologa u vizantijskom slikarstvu i dragocen zapis o životu u XIV veku. U manastiru me dočekuju domaćini – dva mladića iz pećkog sela Goraždevac, i jedan iz Kruševca. Poslužuju kafu i rakiju, interesuju se za put na koji sam pošao. Hvala im na osveženju i razgovoru. Mir koji se oseća u manastiru zaista je jedinstven i treba ga doživeti. I ovde sam, u vidu priloga crkvi, kupio knjigu koja će me sećati na ovo putovanje.

Pre polaska na put nisam imao nikakav osećaj o (ne)bezbednosti na ovoj avanturi. Poznat sam po tome da volim da istražujem, da sam pomalo zavistan od adrenalina, da ne gledam režimske (a da li postoje druge?) televizije i ne čitam žutu štampu, već da sve u životu volim da proverim svojim očima i da svet na kome živim volim da prođem i izgradim sopstvenu sliku o njemu. Ispostaviće se da sam bio u pravu.

Sada se krećem obroncima Prokletija. Prolazim mesto Junik i u njemu pored „kosovskog kineskog zida“ – u stvari ogromnog dvorca familije Haradinaj. Adrenalin raste i tu i pored mesta gde se skreće prema karauli Košare. Stižem do Đakovice i odlučujem da moja četiri točka voze upravo ka mestu gde su se u ratu 1999. godine odigrali najkrvaviji sukobi, a to je okolina gorepomenute karaule. Skrećem kod putokaza “Qafa Prushit” i penjem se na Prokletije. Hladni vetrovi koji duvaju i u sred vrelog dana na vrletima Prokletija podsećaju na tešku invaziju OVK potpomognute od strane vojske Albanije i NATO alijanse na jugoslovensku vojsku, koja je i pored značajnih gubitaka mladih vojnika uspela da pobedi u bici i spreči kopnenu invaziju albanaca i zauzimanje šireg područja Metohije na određeno vreme.

Na prevoju nailazim na granični prelaz. Kosovski policajac me pozdravlja na tečnom srpskom jeziku i izdvaja nas iz kolone. U toku pregleda dokumentacije, primetio sam da vozila sa kosovskim i albanskim tablicama ne podležu nikakvoj kontroli, nema rampi, zaustavljanja, prelaze preko granice kao da tu nema ničega. Stariji policajac prilazi i priča o svom životu devedesetih u Zemunu. Osvrće se na demonstracije ispred zgrade RTS-a u organizaciji DOS-a, na medijsku propagandu protiv Srba i Albanaca zajedno. Na kraju, kada je vraćao dokumenta, rekao je nešto što lomi sve barijere:

„Imao sam dosta prijatelja policajaca u Beogradu. Družili smo se jako lepo, i tamo i na Kosovu, svi su bili dobrodošli. Kada je ovde besneo rat, ja sam bio u Suvoj Reci (mesto na putu Prizren – Priština) sa decom. Hteo sam da se vratim ili u Srbiju ili da pobegnem u Albaniju, da se sklonim od rata. Svašta se događalo. Mučili su i ubijali ženu i decu. Došli su do mene. Imao sam sreću da me je prepoznao jedan čovek iz policijske stanice na Zvezdari, to je bio moj kolega. Samo me je uhvatio za ruku, sklonio sa decom i rekao – „Pička im materina, kad vidim šta se radi ovde ja to ne mogu da gledam i podnesem. Idi, beži, spasi se.“ Ja to ovde ne smem da kažem ali kažem vama. Petković Stojan, Srbin – to je čovek koji mi je spasio život. Srećan Vam put!“

Prvi kilometri u Albaniji su iznenađujući. Odličan, širok asfalt, dosta krivina, prelepa priroda – pravo uživanje. Uskoro nailazim na klisuru koja je popunjena akumulacionim jezerom na Belom Drimu. Na više mesta stajem, fotografišem predivnu prirodu. Vrleti Prokletija zaista su za divljenje, a još više je za divljenje put koji su u Albaniji, koja je bila sinonim za izolaciju i siromaštvo 20. veka, stvorili vredni neimari. Kada bih imao uticaja, poslao bih sve bivše i sadašnje ministre zadužene za infrastrukturu da vide kako se na nemoguće teškim terenima prave izvrsni putevi, i poručio bih im da prestanu da mažu oči narodu kako je „Grdelička klisura najteža deonica u Evropi za gradnju puta“. Prelazim most preko Belog Drima i izlazim na Kukeš/Kuks (Kukës, alb.), mesto gde su se, pored Tropoje i Barjam Curija vršile obuke gerilaca iz OVK pred rat 1999. U prodavnici menjam evre za albansku nacionalnu valutu – ljek (1 EUR je 138,5 ALL) i kupujem nadaleko čuveni konjak „Skenderbeg“ i nekoliko piva „Tirana“. Do granice sa Kosovom vozim autoputem Ibrahim Rugova (prvi demokratski predsednik tzv. Republike Kosovo). I na ovom graničnom prelazu svi govore srpski jezik izvanredno. Vozim ponovo auto-putem, ograničenje je 130 km/č, vrlo brzo sam na Merdaru, odakle se rutinski spuštam do Niša i završavam ovu turu.

Pređeni put je oko 700 kilometara. Svaki metar puta bio je interesantan, nov, neobičan. Ratne rane još uvek su sveže, ali mi se čini da sve brže zarastaju, jer su i Albanci uočili da u tom ratu nije bilo pobednika – obe strane izgubile su i dosta civila i dosta novca, dobili su nekakvu nezavisnost ali to ipak nije ono što bilo ko želi. Ne živi se od nezavisne države, živi se od novca a ovde ga očigledno nema u legalnim tokovima. Velike zalihe rudnih bogatstava kupio je stranac, telekomunikacijama se upravlja sa strane, putevi koje su po enormim cenama gradili neimari iz nemačkog Behtela moraju da se održavaju za šta je takođe potrebna zdrava ekonomija, novca je malo, a sve je više primetan egzodus mladih u zapadnu Evropu, koji idu trbuhom za kruhom. To sigurno nije onakvo Kosovo koje su Albanci želeli. Vreme će pokazati ko je u pravu, sada se treba fokusirati na jačanje odnosa, na ekonomiju, pre svega trgovinsku razmenu. Srbija ima šta da izvozi, na Kosovu nisam video niti farmu, niti voćnjak, njivu, a ljudi moraju nešto da jedu. Naš seljak ima šta da ponudi i tu je razvojna šansa Srbije. Treba očuvati srpske svetinje na ovom prostoru, jer, zaista, to vredi videti i doživeti, i ne samo to – treba očuvati identitet svoga naroda, što je bitno za sadašnja i buduća pokoljenja. Istorija se piše dugo i promenljiva je, utakmica zvana „politika“ igra se dok sat istorije teče.

Hvala mojim saputnicima – Dušanu Krstiću i Jovanu Milosavljeviću, koji su bili deo ove ture i koji, nadam se, nose takođe lepe uspomene.

Upotreba fotografija je najstrože zabranjena bez pismenog odbrenja autora. Svaka zloupotreba autorskih prava prestavlja krivično delo.
www.500px.com/pavlerandjelovic


1 thought on “Dan na Kosovu i severu Albanije”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *