Dolina heroja – NP Sutjeska

Dolina heroja – NP Sutjeska

Te zore put me je vodio od Nevesinja, prelepim krajolicima pored reke Zalomke i jezera Klinje do Nacionalnog parka Sutjeska. Ne treba trošiti reči o pridodnim lepotama ovog dela Hercegovine. Turistički potencijali su ovde davno prepoznati i dobrim delom iskorišćeni, a za veliku posećenost ovog kraja zadužen je svakako memorijalni kompleks “Bitka na Sutjesci” (1971).

Nacionalni park Sutjeska

Predeo izuzetnih odlika o kome pišem proglašen je nacionalnim parkom 1965. godine. Na ovoj teritoriji nalazi se jedna od poslednje četiri prašume u Evropi – Perućica. Takođe, NP Sutjeska je dom najvišeg vrha Republike Srpske – Maglića (2386 mnv).

U NP Sutjeska, na relativno malom prostoru, skoncentrisano je ogromno blago flore i faune. Zbog toga je ovo područje uvek bilo veoma privlačno za mnoge naučnike, botaničare, geologe, zoologe itd. Bogati biljni svet sadrži preko stotinu vrsta jestivih gljiva, kao i veliki broj retkih, osetljivih i ugroženih vrsta. Životinjski svet takođe je izuzetno bogat. U gustim šumama i po planinskih vrletima žive gotovo sve vrste tipične za balkanski planinski prostor. Zabeleženo je 114 vrsta ptica, mada se smatra da ih ima više. Od zabeleženih 114 vrsta, 61 se gnezdi u parku, 32 vrste posećuju park svakog leta, dok 16 vrsta pripada selicama koje prolaze ovuda u jesen i proleće. Pet vrsta se samo zimi pojavljuje u parku. Spisak ptica uključuje i devet vrsta detlića, što predstavlja 90% ove podorice u Evropi.

Ovaj teško prohodan teren pomogao je i partizanima u odbrani od Nemaca u odlučujućoj borbi, poznatoj pod imenom “Peta neprijateljska ofanziva” ili “Bitka na Sutjesci”. Ona se dogodila 1943. godine i smatra se jednom od najtežih bitaka u Drugom svetskom ratu na prostorima bivše Jugoslavije. Tim povodom, 1971. godine, u Tjentištu, u okviru memorijalnog kompleksa “Dolina heroja” podignut je monumentalni spomenik palim borcima, koji se nalazi odmah pored magistralnog puta Foča – Tjentište – Bileća.

Dolina heroja

Memorijalni kompleks “Dolina heroja” sačinjavaju:

  • Monumentalni spomenik poginulim partizanskim borcima, postavljen 1971. godine rad vajara Miodraga Živkovića (ispred spomenika se nalazi kosturnica u kojoj je sahranjen 3301 borac)
  • Spomen-dom „bitke na Sutjesci“, građena od 1964. do 1971. godine, rad arhitekte Ranka Radovića. Unutrašnjost spomen-doma je u periodu od 1971. do 1974. godine, oslikana freskama, po likovnom konceptu slikara Krste Hegedušića, a po ideji istoričara dr Dušana Plenče, i još 79 obeležja, među kojima se ističu:
  • Grob Save Kovačevića na Krekovima
  • Grob Nurije Pozderca na Dragoš Sedlu
  • mesto ranjavanja Josipa Broza Tita na Ozrenu
  • spomen-obeležje Drugoj dalmatinskoj udarnoj brigadi na Donjim Barama
  • spomenik Četvrtoj proleterskoj crnogorskoj udarnoj brigadi na Ljubinom grobu
  • spomen-obeležje pogibije Ivana Gorana Kovačića i dr Sime Miloševića kod Vrbnice.

Takođe deo kompleksa su sačinjavali i Omladinski centar sa Domom mladih, Sportski rekreativni centar sa vešetačkim jezerom i terenima, hoteli “Sutjeska” i “Mladost”.

U izgradnji memorijalnog kompleksa tokom sedamdesetih godina, a i kasnije sve do raspada SFRJ, aktivno je učestvovala i omladina iz svih krajeva Jugoslavije na omladinskim radnim akcijama, od kojih je najpoznatija bila ORA “Sutjeska” 1971. godine. Godine 1973. ovde je snimljen film “Sutjeska”, reditelja Stipe Delića, kojim je uz učešće tada poznatih svetskih glumaca ekranizovana legendarna bitka. U vreme SFRJ memorijalni kompleks “Dolina heroja” je bilo poznato turističko mesto sa godišnjom posetom od oko 30.000 turista.

Bitka na Sutjesci

Sutjeska nije samo dolina heroja – to je dolina užasa. To je mesto nadljudskog napora, izgladnelosti na smrt, mesto gde su se živi saplitali o mrtve drugove, gde su borci na maršu praćeni molbama ranjenika da ih ubiju i da ih ne ostave neprijatelju. Mesto gde je muž ubio voljenu ženu da bi je poštedeo muka, da bi zatim poginuo u sledećem jurišu. Planinska nedođija ispresecana dubokim provalijama na koju su Nemci navukli preko 300 aviona koji su koristili svaki trenutak svetla, i osam artiljerijskih diviziona koji su pokrivali svaku stopu tla. Mesto gde je u svakom trenutku svako bio u dometu, gde bi, ako neko slučajno naložio vatru da skuva sirovo meso koje je bilo jedino sledovanje, u roku od nekoliko minuta doletela granata da uništi kazan i pobije sve oko kazana.

Mesto gde se moralo jurišati na cevi mitraljeza.

Mesto gde je razlika između preživljavanja i pogibije postala nejasna, slučajna i beznačajna.

Mesto gde je trećina poginula, a od onih koji su preživeli, niko nije ostao isti.

Mnogi su ostali doživotno hipnotisani užasom doživljenog. Mnogi su stekli doživotni strah od gladi, i morali u svakom trenutku da nose u džepu parče hleba. Mnogi nisu mogli godinama da sebe nateraju da se vrate na to mesto užasa, gde se i dalje često nailazilo na ljudske kosture rasute po šumskim stazama.

Sutjeska je bila iskustvo negacije svega ljudskog, suočavanje sa trivijalnošću svega postojećeg, osim same ljudskosti. Iskustvo o tome koliko solidarnost i drugarstvo prevazilazi svakog pojedinca, svaku nesreću i svaki užas.

Sutjeska je bila pouka da je pobeda neminovnost, ali da pobeda sama nije marš oholosti, nego spremnost za prevazilaženje sebe samog. Samo tako što su bili u svakom trenutku spremni da ostave svoje izranavljeno i obogaljeno telo pored staze, samo to je omogućilo da prođu pored ranjenih drugova kao pored sebe samih, i da jurišaju na mitraljeze.

Borbe na brdu Borovno 5. juna 1943.

Borbe za dolinu Sutjeske trajale su, različitim snagama i promenljivim intenzitetom, od 29. maja do 13. juna 1943.

Petog juna u zoru počeo je napad Prve proleterske divizije. Nemci su se utvrdili na brdu Borovno koje je dominiralo desnom, i na brdu Košur koje je dominiralo levom obalom Sutjeske severno od Tjentišta. U napuštenom seocu Popov Most dalje nizvodno bila je artiljerija i štab 118. lovačke divizije. Na Borovnu se utvrdio Drugi bataljon 734. lovačkog puka. Na Borovno je napadao Treći kragujevački bataljon Prve proleterske.

Skoro godinu i po ranije, Tito je postrojenom bataljonu u Foči predao borbenu zastavu, onu crvenu sa izvezenim srpom i čekićem, i rekao: “Predajem vam ovu zastavu pod kojom su se borili pariški Komunari. Pod njom se danas bore mnogi narodi za slobodu. Neka ona donese slobodu porobljenim selima prema kojima idete.”

Petog juna bataljon je jurišao na Borovno. “Neprijatelj je napadao na desno krilo divizije od zore do 21.30 ogorčenim i sve žešćim jurišima” kaže nemački izveštaj od 6. juna u 00.50. Borovno je pregaženo, a prema citiranom izveštaju bataljon II./734 pretrpeo je gubitke od 80-90 mrtvih i 40 ranjenih. I na strani proletera gubici su bili teški.

Sutradan su borci dobili uobičajeno sledovanje, svakom po parče sirovog konjskog mesa, i Treći bataljon Prve proleterske nastavio je dalje, preko Sutjeske. Marševi su bili teški, a odmori kratki. Prilikom jednog zastoja pored bataljona koji se odmarao prošao je štab divizije: Koča i Fića sa kuririma. “Kako ide, Mićo, može li se?”, upitao je drug Koča mitraljesca Miću. “Ova perut mi malo smeta, druže komandante. Inače ostalo je u redu”, usledio je odgovor. Čini mi se da ta scena najbolje ocrtava raspon užasa i trijumfa, i sposobnost čoveka da prevaziđe samog sebe.

To je ta scena kad se Kragujevački bataljon Prve proleterske, posle celodnevne ogorčene borbe i trijumfa nad neprijateljem na Borovnu, i zatim posle celonoćnog napornog marša po brdskim strminama, zaustavio na polučasovni odmor. Kad su umorni borci popadali, pokušavajući da sažvaću parčiće sirovog konjskog mesa, pazeći da ništa ne viri ispod krošnji što bi moglo privući pažnju uvek budnim neprijateljskim izviđačima iz vazduha.

I borci, i štab, usput su prolazili pored ranjenih boraca. Direktiva štaba divizije bila je “ranjenike previti, pružiti prvu pomoć, i smestiti da sačekaju nadležnu sanitetsku jedinicu”. Koja nikad neće doći, i za koju su svi sa velikom verovatnoćom znali da neće doći. Ali, princip je bio jasan: boriti se mora, a živeti ne mora. I mora se pobediti. Ništa ne sme ugroziti brzinu i udarnu moć Divizije.

Dakle, to je onaj trenutak zatišja kad komandant prolazi pored boraca koji su popadali po travi, i pita mitraljesca jedno sasvim suvišno pitanje: kako ide, Mićo. U pitanju nema ništa upitno. Sve je jasno i očigledno. Pitanje je samo izraz ljudske pažnje i poštovanja. Jer, svi su oni već dugo zajedno i svi su odavno jedna velika porodica. Zato je mitraljezac odgovorio preciznošću nišandžije: malo me nervira perut. Inače, sve u redu. Od dubine užasa jedino može biti veća dubina jasnoće i spokoja. I neuništivo prisustvo duha.

Sutjeska je bila veliko iskustvo. Suočavanje sa granicama čoveka i života. Na Sutjesci je borac-proleter postao pravi Marksov proleter, koji je izgubio sve što se može izgubiti, suočen sa uništenjem svega što je bio, sa granicama svega starog, i sa potrebom da se stvori sasvim novi život, i sasvim novi svet, sa sasvim novom dušom. Svet u kojem neće biti senki užasa iz prošlosti.

Socijalistička Jugoslavija izgrađena je pomoću tog iskustva. Oni koji su, igrom slučaja, preživeli, postali su nosioci njenog stvaranja. Oni tu više nisu bili oni sami, nisu predstavljali sebe, nego su predstavljali svoje mrtve drugove i njihovu potrebu za životom, i to ne “običnim” životom, nego onim ispunjenim smislom, stvaralaštvom, mirom i radošću.

Sutjeska je bila iskustvo koje je trajalo. I koje se potrošilo. Sećanje se ugasilo, a sa njim i obaveza prema životu i stvaralaštvu.

Kad se iscrplo značenje Sutjeske, Jugoslavija se ugasila. I pretvorila u ovo što smo videli, i što vidimo i danas: strašilo koje trune i raspada se, smetlište pored puta za koje više nikoga nije briga. Mrtve i ranjene drugove ostavili smo još jednom. Ovaj put zauvek, i bez priziva.


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *