Jesenje boje toplodolskih vodopada

Prvi dan avanture: Biseru istoka u pohode – Midžor 2015.

Drugi dan obilaska stare lepotice bio je posvećen odlasku do top­lo­dol­skih vo­do­pa­da. Na uspon smo krenuli iz sela Topli Do, ko­je je još uvek spavalo svoj zimski, a reklo bi se i višegodišnji san. Pedesetak kuća koje o­da­ju ne­ka­daš­nje bogatstvo meštana sela sve­lo se na samo pet „živih“, ostale su ili na­puš­tene ili se koriste kao vikendice. Tužnu i nepravednu sudbinu sela priča nam i sta­rac od osamdesetak leta koji nas sreće na početku na­še ture. On svakoga da­na na ma­gar­cu odlazi do pojate gde mu se nalazi stoka. Ima sina, ka­že, živi u Pi­rotu. „Deco, mi smo svoje od­slu­ži­li, a mene je strah za vas… Ko će vas da bra­ni, kad dovedu iz­beg­li­ce treba svi da ih hra­ni­mo – a kako ćemo, kad ni za nas nema?“ Ja­da se ovaj dobri sta­rac, ali nema kome – jer i on sam shva­ta da nema uticaja na one koji „kradu, kra­du, a ko im šta može posle kad pobegnu“. Pre­puš­ten samom se­bi namerno je us­po­ra­vao naš tem­po kako bi imao sa kime da prozbori šta no­vo. Nismo mu zamerili. Le­pota prirode ov­de izgleda leči sve osim starosti i sa­mo­će.

Na samom početku staze ka vodopadima top­lodolskog sliva nailazimo na do­bro o­be­le­žene raskrsnice. Desno se skreće za Pilj­ski donji i gornji vodopad. Mi nastavljamo pra­vo ka Čungulju, prolazeći pritom kroz gus­tu bukovu šumu i ga­ze­ći nekoliko većih po­to­ka. U vreme kada spoljna temperatura nije vi­soka po­želj­no je potoke prelaziti tako što će planinar gaziti po kamenju koje iz po­to­ka vi­ri. Pri takvom poduhvatu mora se bi­ti oprezan, jer i najmanja neopreznost us­led ga­ženja na klizav ili nestabilan kamen može do­vesti do upadanja u potok. Do­lazimo do mes­ta gde se ulazi u vrlo gustu šumu koja je već o­dav­no dobila svoj je­se­nji kolorit, a potom se spuš­tamo nizbrdo kako bi izašli na Ja­vor­sku reku koju tre­ba preći ka raskrnici gde se sta­za račva na dva dela – levi vodi prema Čun­­gulj­skom, a desni prema Krmoljskom vo­do­pa­du. Biramo stazu ka Čungulju.

Samo dvesta metara po prelasku reke u­o­čava se brzi potok koji juri niz ka­rak­te­ris­tič­ne crvenkaste stene. Nailazimo na prvu at­rakciju na našoj stazi, a to je mali Čun­gulj­ski vodopad. To je dvokaskadni vodopad. Prva kas­kada obrušava se na kameni plato odakle kao da skače u vis i pravi divnu vodenu le­pe­zu koja se da­lje sliva u korito reke. Visok je oko sedam metara i predstalja „uvod“ u ono što nas čeka samo nekoliko stotina metara da­lje. Penjemo se na stene kako bi ušli po­novo u šumski deo staze. Sve vreme sa leve st­ra­ne pored nas prolazi reka sa bez­broj s­la­po­va umivena opalim lišćem sa okolnih bukvi. Is­postavlja se da up­ra­vo ta reka stvara im­pre­sivni, pedesetak metara visoki Čun­gulj­ski vodopad. Ka­ko se ne zaustaviti pred o­vak­vim čudom, ovakvim remek-delom prirode ko­ji je ot­kri­ven tek nedavno, ovim biserom sta­re lepotice koji je poznat po tome da reka svo­­jim pritiskom svake godine skida cen­ti­me­tar po centimetar purpurni ka­me­ni zid i ta­ko piše istoriju ovog vodopada? Šta je čo­vek naspram prirode i nje­nih sila i zakona – to je pitanje koje je ama baš svakom živom bi­ću u podsvesti ka­da stane pred nešto ovako im­pozantno. Fotografi vade svoje aparate, be­leže ovaj spomenik prirode i puni utisaka kre­ćemo nazad ka raskrsnici na Javorskoj re­ci. Ponovo prelazimo reku i krećemo se put Kr­moljskog vodopada.

Staza do narednog bisera ove pla­nin­ske lepotice nije nikako naivna. Pre­la­zi se po­tok na još jednom mestu odakle se preko ste­na penjemo do manje strme li­vade odakle se pru­ža pogled ka vodopadu. Ukoliko se od­va­ži­te da siđete do ko­ri­ta gde slapovi padaju u ko­rito reke, morate biti vrlo oprezni jer je sta­za strma, kamenje obraslo mahovinom je kli­zavo, a drveće koje bi uzimali kao os­lo­nac je, iako debelo, vrlo krto. Uz malo sreće i vi­še iskustva, spustili smo se do po­menutog ko­ri­ta i uživali nekoliko minuta u prizoru ko­ji je pred nama. Dvo­kas­kadni vodopad koji ni­je vi­sok kao veliki Čunguljski, ali opet lep na svoj na­­čin. Vreme je za povratak ka Top­lom Dolu.

Jesenji dani su vrlo pogodni za pla­ni­na­renje jer se raznoliki kolorit šu­ma i li­va­da na planini ne može videti kada nastupe os­tala godišnja doba. Je­di­na mana kod je­se­njih dana jeste ta što je dan isuviše kratak, pa smo morali da o­dus­tanemo od obilaska Pilj­skog donjeg i gornjeg vodopada, kao i od po­sete Kur­tul­skom vodopadu. Imali smo u vi­du da su pored iskusnijeg planinara, inače au­tora ovog teksta, pošli i ljudi kojima je bi­la velika želja da sve detaljno fo­to­gra­fi­šu, pa smo se na nekim mestima zadržali du­že nego što je potrebno. Zamerke ap­so­lutno ne postoje, jer je akcija uspešna onoliko ko­li­ko je svaki član eks­pe­di­ci­je zadovoljan. Pu­ni utisaka vraćamo se u Topli Do koji nam je podario prelepu sli­ku zalaska sunca iznad kro­vova kuća i nadaleko poznatog Kovanog do­la. Na pu­tu do Temske obilazaimo i vo­do­pad Bukovački do. Nekoliko fotografija, još de­ve­deset kilometara i eto nas u Nišu.

Kada se sve sabere, boravak na Staroj pla­nini bio je jedno veliko iskustvo vi­­še za sve one koji su u ova dva dana pohodili ovu pla­ninsku lepoticu. Bilo je tu svega – od vi­so­kogorstva do probijanja kroz gustu šumu i ras­tinje, od prelepih vi­­dika sa grebena do mo­menata kada od magle nismo videli prst pred okom. Pla­ni­narska društva su se zaista pot­rudila da postave neophodne putokaze i da mar­ki­raju stazu na čemu im se toplo zah­va­lju­jemo. U eri informatičkih tehnologija i mo­­bilnih uređaja, bilo bi korisno uraditi pre­cizno pozicioniranje svih bit­nih e­le­me­na­ta Stare planine, njihovo povezivanje u sta­ze i rute. To bi ne samo po­bolj­šalo tu­ris­tič­ku ponudu opština na kojima se ova pla­ni­na nalazi (Knja­že­vac, Pirot, Di­mit­rov­grad), nego i doprinelo boljem razvoju pla­ni­nar­stva u ovim pri­lično napuštenim kra­je­vi­ma. Stara planina zaista ima šta da po­nu­di, a šte­ta je da ovakvi biseri ostanu daleko od očiju javnosti.

Galerija fotografija: