Biciklistički maraton “Bratstvo i jedinstvo 2013”

Biciklistički maraton “Bratstvo i jedinstvo 2013”

Posle više od devet meseci planiranja trase, teških treninga, mnogo ulaganja, psihičkih i visinskih priprema, kao i 10 dana vožnje, završen je biciklistički maraton „Bratstvo i jedinstvo“. Za deset dana, Stefan Lukić (osnivač kluba „Spartanci Čačak“) i ja, prešli smo blizu 1750 kilometara kroz četiri jugoslovenske republike – Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Hrvatsku.

Maraton je počeo 27.7. u Nišu, gde me je grupa poštovalaca ispratila i poželela sreću na daljem putu. Mladi biciklisti iz Niša, Vladan Antić i Lazar Ilić, odlučili su da me isprate malo dalje, pa su i oni prvog dana maratona izvezli dobar deo trase, na čemu im se zahvaljujem. U Trsteniku me čeka drugi maratonac sa svojim kolegom, i tu maraton počinje zvanično za obojicu. Do Čačka smo vozili starim putem, sve vreme goredolirali, i tako završili prvu etapu. 203 kilometra za početak, sasvim dobar rezultat!

Drugog dana startovali smo iz Čačka, odakle nas je preko Požege do Užica ispratio kolega Nikola Savković. Počinju prvi usponi, najpre na Zlatibor, Taru, pa na Šargan – Mokru Goru. Predeli u zapadnoj Srbiji su zaista divni. Prvi put na maratonu obavljamo granične formalnosti, i eto nas u Bosni i Hercegovini. Odmah po ulasku u ovu republiku vidi se veliko siromaštvo, ali nas zato priroda ostavlja bez daha. Preko kanjona Rzava stižemo u Višegrad, gde smo posetili čuveni most Mehmed-Paše Sokolovića preko Drine, kao i Andrićgrad, najnovije graditeljsko ostvarenje u ovom mestu. Naviru iz glave sećanja na sve pročitane romane i pripovetke, a koje je pisao naš nobelovac, velikan jugoslovenske književnosti – Ivo Andrić. Posle fotografisanja, krećemo dalje, prolazimo mesto Međeđa, ušće Lima u reku Drinu, i ulazimo u kanjon istoimene reke. Prolazimo veliki broj tunela, srećemo bicikliste iz cele Evrope, razmenjujemo iskustva i vozimo neki kilometar sa njima. Pred sumrak ulazimo u Ustipraču, gde se smeštamo i odmaramo za naredni dan.

Iznad Drine osvanulo je prohladno jutro, i mi krećemo put Goražda. Ulazimo u FBiH. Gde god da pogledamo sa strane, pored puta, vidimo znake upozorenja „Pazi, mine!“ Posledica apsolutno nepotrebnog, i sa strane zakuvanog bratoubilačkog rata koji je ostavio daleko-sežne posledice. Nakon pedesetak kilometara, stižemo u Foču, gde pravimo dužu pauzu i ku-pujemo namirnice za naredni deo puta, jer sve do Plužina u Crnoj Gori prolazimo kanjonom Drine i Pive, gde nema naseljenih mesta. Voziti putem Foča – Plužine je pravo uživanje – sve vreme se goredolira, a pogledi pucaju sve do Zelengore i Durmitora! Sa strane su mnogi kampovi, pretežno namenjeni onim ljudima koji idu na rafting. Prolazimo most preko Pive kod mesta Šćepan Polje i ulazimo u Crnu Goru, gde nas čekaju neverovatno jaki usponi, ali i prirodna lepota od koje čovek prosto zanemi. Prelazak mosta preko reke Pive zaista je izuzetan doživljaj, osluškivanje šuma neverovatno bistre, azurno plave reke koja je stotinak metara ispod nas, prolaz kroz sve tunele u kanjonu i na kraju pogled na Pivsko jezero i Durmitor na kome još ima snega ostavljaju neizbrisiv trag u našim sećanjima. Ipak su to „putevi kojima se ređe ide“. Sve beležimo foto aparatima i kamerom, i spuštamo se u Plužine, gde smo u prelepom ambijentu etno restorana na Pivi prezalogajili i odmorili. Kreću usponi na Durmitor, i tri prevoja od kojih je svaki viši od 1200 metara nadmorske visine! Na termometru – prava „sitnica“ – 51 stepen! Pogledi se šire na sve strane, u jednom trenutnu vidimo i krov ove planine – Bobotov kuk. Priroda je na ovim prostorima netaknuta – na sred puta mogu se sresti krave, koze, jarići, a na obroncima planine vide se i katuni. Upoznajemo Crnu Goru kao da listamo najbolju geografsku enciklopediju. Prolazimo raskrsnicu za Žabljak i Šavnik i eto nas u Nikšiću, gde ćemo prenoćiti.

Posle pravog pakla prethodnog dana, četvrta etapa maratona vodila nas je preko naj-divljeg dela Crne Gore, sela Čevo, do Cetinja. Planinske goleti, nekoliko prevoja na oko 1000 mnv, izuzetna gostoprimljivost starice Gojke u gorepomenutom selu, kao i ljubaznost svih meštana ovih zabiti, daju nam dodatnu psihološku snagu, i po silasku u Cetinje odlučujemo se da popnemo i sam vrh planine Lovćen! Posle odmora u kulturnoj prestonici Crne Gore, čeka nas 18 kilometara uspona kakvog u životu nisam peo biciklom, a ni kolima. Prolazimo selo Ivanova Korita, i konačno dolazimo do Njegoševog mauzoleja na Lovćenu, koji se nalazi na koti od oko 1800 metara. U samom mauzoleju ima i šta da se vidi – ogroman spomenik Njegošu, težak 28 tona, delo jugoslovenskog umetnika Ivana Meštrovića, kao i plafon u mozaiku, koji je rađen od 22000 pločica suvog zlata! Vidikovac je, za mene kao biciklistu i fotografa, poseban doživljaj. Duhovni krov Crne Gore izgleda moćno sa svih strana. Krećemo nazad, i preko sela Njeguši i čuvenih 26 serpentina ka moru silazimo u Dobrotu, gde noćimo.

Još uvek umorni od prethodna dva dana, odlučujemo da ne pravimo pauzu, već da nastavimo i uđemo u Hrvatsku. Dešava se prvi peh sa opremom – Stefanu pucaju bisage, i prinuđeni smo da se vratimo do Kotora, u kome majstor ne radi jer je još uvek rano jutro. Uz more, zalivom Boke Kotorske, stižemo do Herceg Novog, i tu kolega popravlja opremu. Ulazimo u Hrvatsku bez ikakvih problema. Priroda divna, putevi fantastični, vozači motornih vozila nas maksimalno poštuju, što u Srbiji možemo samo da sanjamo! Jedina mana za bicikliste jeste što je Hrvatska zaista preskupa u svakom pogledu. Prolazimo Cavtat, Kupare, Mlini i stižemo do Dubrovnika, koji je prepun turista. Najviše ima ljudi sa dalekog istoka. Šetamo Stradunom, obilazimo većinu znamenitih građevina u ovom gradu pod zaštitom UNESKA, i nastavljamo dalje. Umor nas je već stigao, i pred sumrak se odlučujemo da noćimo u primorskom mestu Orašac, na tridesetak kilometara od Dubrovnika.

Šestog dana maratona probudili smo se i osećali kao da do sada ništa nismo vozili! Da li je u pitanju sva ova lepota koje smo se nagledali, ili neki vetar sa Jadrana – ne znamo, ali nam osećaj svakako prija. Doručak, pa nastavljamo dalje. Prolazimo mesta Trsteno, Slano i Zaton Doli, pogledi se šire na Pelješac i Korčulu, i stižemo u Neum, jedno od dva mesta u BiH koje imaju izlaz na Jadransko more. Tu odmaramo, kupamo se u moru prvi put na maratonu i nastavljamo dalje prema Metkoviću. Putevi i predeli u Hrvatskoj me zaista fasciniraju – sve vreme nam je sa leve strane more. Prolazimo deltu reke Neretve, Opuzen, Metković i stižemo u Doljane, granični prelaz. Ulazimo u FBiH. Ružne slike odmah na početku – na svim saobraćajnim znacima su prešvrljani crnim sprejom ćirilični natpisi, a u svakom mestu ogromne zastave fašističke NDH. Baš, baš ružno. Prolazimo kroz park prirode Hutovo blato, niz tunela u dolini Neretve, stari grad Počitelj i stižemo u Mostar, gde se srećem sa drugaricom Marijom Panajotović, koja dobar deo leta provodi tamo. Pokazala se kao jako dobar vodič kroz šire gradsko jezgro, i dobar poznavalac mostarskih kulinarskih specijaliteta, na čemu joj se maratonci zahvaljuju. Odmor, pa sutra za Sarajevo!

Odmah po izlasku iz Mostara, sedmog dana, krenuo je da nam duva vrlo jak vetar u grudi, što nas je u nekim momentima i zaustavljalo! Sve vreme vozimo kanjonom Neretve koji nas je očarao svojom lepotom. Prolazimo kroz Jablanicu i stižemo u Konjic, gde pravimo malo dužu pauzu. Konjic je zaista lepo mesto. Odatle kreće uspon ka Sarajevu. Srećemo dvojicu bi-ciklista iz Francuske – naših su godina, krenuli su iz Venecije i preko Guče idu za Istambul. Hrabro, nema šta! Sa njima vozimo sve do Sarajeva, a pre toga obilazimo, na moje insistiranje, vrelo reke Bosne, kojim Francuzi nisu bili oduševljeni. Kako, zašto – samo oni znaju. Meni i Stefanu se dopalo, i to je bitno. Ulazak u Sarajevo je pravi pakao. Bulevari sa po osam traka, gužva, semafori, a do Baščaršije treba preći celu dužinu grada, što nije ni malo lako na kraju etape. Smeštamo se u samom centru starog grada, nedaleko od Sebilja i Miljacke, i izlazimo u večernji provod. Baščaršija je zaista prelepa, i to u sred Ramazana, ali sve više (to kažu i stare Sarajlije) postaje drugi Istambul na Balkanu. Većina natpisa na radnjama je na – turskom! To me i ne čudi, jer znam kakva su vremena ovde bila i kakva tek dolaze – interesi u svemu tome igraju glavnu ulogu, a narod neka ćuti i trpi, nažalost. U svakom slučaju, Sarajevo je jako lep grad sa dušom.

Rano ujutru, uz čuvenu bosansku sirnicu i jogurt za doručak, napuštamo Sarajevo i odmah kreće izuzetno jak uspon na planinu Romaniju, kao i ulazak u Republiku Srpsku. Planina je sama po sebi prelepa. Guste borove šume daju neverovatan osećaj hladovine, i kao da umanjuju težinu uspona. Sa prevoja puca pogled na okolne planine i dolinu koja se pruža ispred. Stižemo u Han Pijesak, gde smo se počastili mladom jagnjetinom. Dalje nas put vodi preko serpentina i klisura do Vlasenice, odakle kreće pravi odmor i raj – sasvim blagi uspon preko Milića, Nove Kasabe do Bratunca, gde na ovom maratonu poslednji put prelazimo granicu i ulazimo u Srbiju. Prelazak preko Drine, vožnja do Ljubovije i završetak današnje etape maratona.

Deveti dan, za Stefana poslednji na maratonu. Krećemo iz Ljubovije i goredoliramo pored Drine pedesetak kilometara. Odvajamo se prema Tari, odakle kreće jedan od poslednjih jakih uspona na ovom maratonu. Na prevoju obilazimo spomen kompleks Kadinjača, koji svedoči o novembarskim danima 1941. godine kada su pripadnici Radničkog bataljona Užičkog partizanskog odreda pružili žestok otpor daleko nadmoćnijem neprijatelju koji je u tom periodu sprovodio ofanzivu na oslobođenu teritoriju „Užičke republike“. Sledi dugačak spust ka Užicu i rutinska vožnja preko Požege i Ovčarsko-Kablarske klisure do Čačka. Stefan je ovde završio svoj maraton, a meni je ostalo da sutradan (5.8.) izvezem etapu Čačak – Niš, što mi je nesmetano, ali bez žurbe, pošlo za rukom.

Kada sumiramo utiske, bilo je uživanje voziti jedan ovakav maraton, gde smo svakog da-na mogli da vidimo neke nove predele, gradove, upoznamo nove ljude i napunimo baterije za nastavak biciklističke sezone. Na celom putu sretali smo samo dobre ljude, koji su jako zna-tiželjni i žele da prozbore koju reč sa nama, kao i da priskoče u pomoć. Srušili smo i nega-tivne psihološke barijere koje nam se preko medija plasiraju o netrpeljivosti između naroda. Naprotiv – osim pojedinih prizora po putevima, sve ne proteklo u najboljem redu – ni jedna ružna reč, grubost ili slično prema nama nije učinjena. To me raduje i drago mi je što ljudi polako shvataju da se svi delimo samo prema onome da li smo dobri ili loši kao ljudi, a nikako po nacionalnosti, boji, rasi ili jeziku koji govorimo. Iako naš maraton nije imao za cilj da prenese bilo kakvu političku poruku, mislim da je on uradio mnogo više – pokazao slogu među narodima u nekim za nas najtežim trenucima na dnevnim etapama, uvideo mnogobrojne sličnosti i pozitivne strane koje krase sve narode na ovim prostorima, i dao nam podstrek da što glasnije i što učestalije pričamo o, nadajmo se, srećnijim vremenima koja dolaze. Ako svi budemo složni, ako se odupremo medijskoj hajci koja se svakodnevno vodi na štetu bratstva i jedinstva među narodima, ako shvatimo da smo niko i ništa kao marionetske republike, tek onda može biti neke nove ideje i nekih novih dostignuća koja potajno, a mi jako, želimo da ostvarimo.

Galerija fotografija – Facebook stranica “Spartan Warriors Outdoor”

Upotreba fotografija je najstrože zabranjena bez pismenog odbrenja autora. Svaka zloupotreba autorskih prava prestavlja krivično delo.
www.500px.com/pavlerandjelovic


Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *