Polimlje, Prokletije, Komovi, Skadarsko jezero – u dva dana

Polimlje, Prokletije, Komovi, Skadarsko jezero – u dva dana

Sezona sportskih aktivnosti nikada bolje nije krenula! Zimi sam se bavio planinarenjem kako bih doterao formu, a sa prvim suncem došao je red na biciklizam. Već dobro poznatu ponudu srpskih železnica – „Srbija Flexipass“ odlučujem da koristim ponovo, za nešto duže putovanje od prethodnog, kada sam obišao deo Šar planine i kosovsko pomoravlje. Ovog puta – idem u Albaniju.

U sredu, oko podneva, ulazim u regio voz 2904 Niš – Beograd Centar, koji zbog radova na pruzi saobraća samo do Resnika. Od Resnika do glavne beogradske železničke stanice prinuđen sam da putujem biciklom. Periferija Beograda je loše obeležena, pa lutam i negde od tržnog centra Capital Rakovica skrećem ne prema centru, već prema Kijevu i izlazim na Petlovo brdo. Gubim dosta vremena i koncentracije pri povratku na pravi put. Konačno, posle više od sat vremena dolazim do stanice Beograd gde se nalazim sa školskim drugom i kratku pauzu do polaska voza za Bar provodim na šetalištu pored Save. U 21.10 h kreće međunarodni brzi voz br. 433, popularni „Barac“. Ulazim u prazan kupe i kreće noćno putovanje do Bijelog Polja.

 

U Bijelo Polje, polaznu tačku maratona, stižem 30 minuta kasnije u odnosu na red vožnje, što mi odgovara, jer je napolju dosta hladno i svakako nije vreme da počnem sa vožnjom. U restoranu preko puta granične stanice uzimam nešto za jelo, osvežavam se, presvlačim i krećem na dalji put, koji će me dolinom reke Lim, uzvodno, pratiti sve do Plava. Lim formira kompozitnu dolinu koja je poznata po brojnim kulturno-istorijskim spomenicima koji datiraju iz doba Nemanjića, dok se danas, zbog velikog stepena zagađenosti, ironično kaže da je svoj naziv dobila zato što je puna olova. Prvu pauzu pravim u Beranama, ispred manastira Đurđevi Stupovi.

Manastir Đurđevi stupovi u Beranama je manastir Eparhije budimljansko-nikšićke, Srpske pravoslavne crkve. Manastir je zadužbina Stefana Prvoslava (?-1220), sina velikog župana Tihomira, najstarijeg brata Stefana Nemanje. Njegov grob se nalazi unutar manastira. Gradnja manastira je završena 1213. godine, a Sveti Sava je 1219. godine uspostavio Budimljansku Episkopiju i u ovom hramu ustoličio prvog Budimljanskog episkopa Jakova. Manastir je najbolje očuvani istorijski spomenik u okolini Berana.

 

Polimlje mi opet pokazuje svu svoju lepotu. Krećući se ka Andrijevici počinju da se ukazuju vrhovi Prokletija. U Andrijevici, pored hotela „Komovi“ pravim kraću pauzu kako bih napravio fotografiju pored gradske fontane i snabdeo se namirnicama za dalji put. Vremenske prilike postaju nepovoljnije, vazduh je izuzetno vlažan i kreće da duva čeoni vetar koji mi baš smeta. Preko Murina, odakle se odvaja put za prevoj Čakor (put Murino – Peć, zatvoren za saobraćaj) i Plava dolazim do Plavskog jezera, bisera ovog dela Crne Gore. To je prirodno ledničko jezero na visini od 906 mnv, iz koga ističe reka Lim, čijom dolinom sam se kretao do ovog mesta.

Od jezera do graničnog prelaza ostalo je još petnaestak kilometara puta koji me vodi dolinom reka Ljuče i Grnčara, pored mesta Gusinje. Ukazuju mi se Prokletije, i doline Grebaja i Ropojana, koje su polazišna tačka za uspon na neke od najviših vrhova Balkana.

 

Prokletije

U geografskoj literaturi preovlađuju mišljenja da su Prokletije završne planine dinarskog planinskog sistema. Istina, Prokletije imaju niz zajedničkih karakteristika sa planinama ovog sistema. Međutim, među geolozima i geografima postoje i mišljenja da su Prokletije samostalan planinski sistem. Jovan Cvijić je među prvima ukazao na geografsku individualnost prokletijske planinske grupe. Osnovni kriterijumi za izdvajanje Prokletija u samostalan geološki i geomorfološki planinski kompleks svakako su facijalno-stratigrafski karakter i pravac pružanja glavnog grebena.

Po prvom kriterijumu Prokletije predstavljaju prelaznu planinsku grupu između Dinarida i Helenida. Skretanje Prokletija iz dinarske direktrise (linija vodilja) u SI pravac pružanja po Cvijiću predstavlja najveću geomorfološku pojavu na Balkanskom poluostrvu. Pretpostavlja se da je ovo skretanje izvršeno za vreme nabiranja Dinarida, tačnije u savskoj fazi alpske orogeneze, pri čemu je došlo do sučeljavanja bora dinarskih i šarskih planina. Osnovni oblici reljefa Prokletija (kotline i planine) rezultat su dejstva tektonskih pokreta. Kasniji egzogeni procesi, pojačani velikom energijom reljefa i neotektonskom aktivnošću jako su raščlanili i modifikovali reljef Prokletija, tj. tektonske i preglacijalne fluvijalne i kraške oblike reljefa. Otuda su u reljefu prokletijske planinske grupe sintetizovani gotovo svi procesi delovanja endogenih i egzogenih sila u toku duge i burne geološke prošlosti. Kao posledica tih procesa javljaju se različiti oblici reljefa: tektonski, vulkanski, glacijalni, fluvijalni, kraški, denudacioni, nivacioni i drugi. Po Cvijiću, pleistocena glacijacije Prokletija bila je intenzivnija od današnje u Alpima. Otuda, osnovni pečat fizionomiji Prokletija daju fosilni oblici glacijalne erozije i akumulacije. Ni u jednoj oblasti Balkanskog poluostrva lednici nisu ostavili tako duboke i markantne tragove svog postojanja, kao na Prokletijama. Pored dva najviša vrha Crne Gore – Zla Kolata (2.528 m) i Maja Rosita (2.524 m), na Prokletijama se nalazi i najviši vrh Kosova, Đeravica (2.656 m). To je drugi vrh po visini u celokupnim Prokletijama, posle Jezerskog vrha u Albaniji (2.694 m).

Osim normalnog (planine, kotline, rečne doline, terase i dr.) na Prokletijama se često javljaju specifični oblici reljefa sa izraženim kuriozitetnim i estetsko-dekorativnim svojstvima. Oni su rezultat intenzivnog dejstva selektivne erozije usled različite otpornosti geološke podloge sastavljene odrazličitih stena: paleozojski škriljci, mezozojski krečnjaci, vulkanske stene, kvartarni sedimenti i dr. Pri tome su mekše stene jače, a tvrđe slabije erodirane. Otuda se Prokletije odlikuju izrazitom morfoskulpturom. Specifični oblici reljefa predstavljeni su dubokim i vertikalno usečenim valovima i cirkovima, vertikalnim ili inverzno nagnutim odsecima, “testerastim” grebenima, zupčastim vrhovima, ostenjacima, prozocima u stenama, krečnjačkim prečagama u valovima i kanjonskim usecima u prečagama, džinovskim morenskim blokovima, ogromnim točilima i siparima, interesantnim profilima slojeva, pećinama, jamama i ponorima. Najveća koncentracija ovih oblika je u Karanfilsko-bjeličkom kompleksu kod Gusinja. Između cirkova (Veliki kotao, Krošnja, Ljubokuće i dr.) iz bočnih povijaraca koji se odvajaju od glavnog grebena Karanfila izdižu se oštri vrhovi u vidu visokih tornjeva sa simboličnim nazivima Koplje, Gvozdeni vrh, Očnjak i dr. Relativna visina Koplja je oko 600 m, a apsolutna 2.200 m n.v. Očnjak je visok 2.136 m, a najviši, Srednji vrh Karanfila ima 2.430 m. Ovi vrhovi predstavljaju veliki izazov za planinare i alpiniste. „Koplje“ je osvojilo samo par ekipa beogradskih alpinista. U prevoju koji povezuje Očnjak sa glavnim grebenom Karanfila nalazi se džinovski prozorac „Šuplja vrata“.

Na Prokletijama se javlja i specifična hidrografija, vezana uglavnom za krečnjačke terene. Nju čine ne samo kraška vrela, nego i delovi rečnih tokova kroz klisure i kanjone sa vodopadima i džinovskim loncima, ponori i kraški izvori. U kanjonu Grlje istoimena reka pravi pet vodopada na dužini od 500 m, tj. prosečno na svakih 100 m po jedan vodopad. Prvi vodopad na ulazu u kanjon, koji pravi reka Skakavica, visok je 15 m, dok najviši, poslednji vodopad dostiže visinu od oko 25 m. Plavsko jezero je najveći limnološki objekat ledničkog porekla.

Ovde su se doseljavale i smenjivale razne civilizacije (grčka, rimska, ilirska i slovenska), koje su ostavile tragove svoga postojanja. Uz to, ovaj prostor je u prošlosti bio poprište burnih i dinamičnih istorijskih događaja, koji su se odrazili na karakter ovdašnjeg kulturno-istorijskog nasleđa. Tragovi materijalne kulture, odnosno kulturno-istorijske vrednosti, na ovom prostoru datiraju iz različitih perioda: praistorijskog, rimskog (antičkog), perioda srpske srednjovekovne države, perioda turske okupacije, perioda između Prvog i Drugog svetskog rata i perioda posle Drugog svetskog rata.

Da je šira oblast Prokletija bila naseljena još u praistorijsko doba, svedoče pronađeni ostaci iz tog perioda. Do sada su otkriveni ostaci iz mezolita (Trebački krš i dr.). Prvo značajnije nalazište Kremštice u selu Petnjiku kod Berana, gde su pronađeni ostaci neolitskog naselja sa temeljima kuća i brojnim fragmentima keramike. Drugo je Beran krš takođe kod Berana gde su otkriveni ostaci kuća, oruđa, igle, šila, noževi i dr. Najznačajniji ostaci iz rimskog perioda otkriveni su u selu Lušcu kod Berana, na obali Plavskog jezera i u Pećkoj banji. Na prisustvo Rimljana u ovom kraju ukazuju i neka groblja, za koja se smatra da su „latinska“. Doba srednjovekovne srpske države ostavilo je najznačajnije tragove materijalne i duhovne kulture. Među njima najveću vrednost imaju manastiri Visoki Dečani i Pećka patrijaršija.

U metohijskim selima Dečani, Junik, Streoc i drugim, u kojima pretežno žive Albanci, karakteristične su stare balkanske kuće, tzv.metohijske kule. Među brojnim kućama stare gradske arhitekture, posebnu pažnju privlače: Tahir begov i Jašar pašin konak (kula) i kuća Protića u Peći, stara kuća brvnara u selu Loćane kod Dečana (smatra se najstarijom kućom te vrste na Kosmetu). Prokletije, prostor na kome vekovima žive Srbi, Crnogorci, Albanci, Muslimani, Romi i dr., predstavlja specifičan ambijent u pogledu etnoloških elemenata, tj. bogat etnički mozaik i pravu riznicu narodnog blaga, gde se prepliću raznovrsni etnosocijalni motivi (preko 20 vrsta narodnih nošnji, bogatstvo folklorne muzike i folklornih igara, razni običaji i tradicionalno razvijena domaća i zanatska radinost).

Dolazim na granični prelaz Grnčar – Bashkim. Policajci se raspituju gde idem, zašto sam sam, kakvi su mi planovi. Žele mi sreću na daljem putu i obećavaju da će me Albanija oduševiti. Iskreno se nadam, a u to se i uveravam odmah pri prelasku granice. Put je perfektan, nije ga bez razloga „Top Gear“ stavio u pet najboljih u regionu za avanturiste na dva točka. Vodopadi i planinski potoci su svuda, ima i bunkera ali i novoizgrađenih hotela. Turizam je ovde u ekstremnoj ekspanziji. Prolazim kroz brojne mahale, uspon me penje na kotu 1370 mnv, na prevoj „Qafa Bordolecit“, u centar sela Lepushë. Dolazim do lokalnog restorana, raspitujem se oko smeštajnih kapaciteta, i dobijam preporuku da odem do hotela „Alpini“, koji se nalazi na oko 400 metara od centra sela. Tamo se upoznajem sa mladim Albancem – sinom gazde hotela, ostavljam biciklu i smeštam se za 1300 ALL (albanski ljek). Vraćam se nazad do restorana i sa meštanima provodim veče uz razgovor i večeru. Velika većina ljudi ne zna engleski, srpski poznaje jako slabo, pa smo razgovor vodili na albanskom jeziku, što ih je iznenadilo i obradovalo – da jedan momak iz Srbije uopšte želi da priča njihov jezik. Ipak, sport ne poznaje granice i predrasude i time se uvek vodim kada vozim van granica Srbije.

Prvog dana prešao sam 106,15 km uz 1620 m visinske razlike.

 

Narednog dana probudio sam se u 6 ujutru. Sunce još uvek nije izašlo iza stenovitih Prokletija, zamlja i asfalt su još uvek vlažni – tokom noći je padala kiša. Ostajem i dalje u krevetu, nema smisla da krećem. Tek oko 8 sati pakujem bisage, pozdravljam se sa gazdom koji me ispraća uz kafu. Napolju je samo 5 stepeni iznad nule, ali moram da vozim, jer neću stići da završim etapu pre mraka. Očekuje me dugačak spust do mesta Tamarë. Posledica padavina od prethodne noći i topljenje snega sa planina je vrlo vlažan kolovoz, odron i poledica na pojedinim mestima. Pri takvim uslovima brzi spust je nemoguć, pa dosta stajem očekujući da će sunce barem malo da mi pomogne. Ništa od mojih očekivanja, vremenske prilike postaju sve gore, sunce se sklanja iza oblaka, deluje mi da će kiša. Ipak, predeli kroz koje prolazim oduzimaju dah. Prošao sam pored desetine vodopada koji svojom lepotom, visinom i izgledom primoravaju ruke da pritisnu kočnice kako bi biciklista uživao u prizoru. Lokalni put SH-20 je zaista napravljen po nemogućem terenu! Tu su mostovi preko kaskada vodopada, serpentine sa kojih se pruža brilijantan pogled na celokupni planinski masiv severa Albanije, vožnja pored same reke Cijevne (alb. Cem Selcit), pored bunkera i planinskih sela.

 

Reka Cijevna

Reka Cijevna izvire u Albaniji i nastaje od dva kraka: Selčanske Cijevne i Vuklitske Cijevne koji se spajaju nizvodno od mesta Tamarë. S obzirom na to da se Cijevna uliva u Moraču ona pripada slivu Skadarskog jezera i Jadranskom slivu. Reka Cijevna ima ogroman pad na uzdužnom profilu, od preko 1350 m, a duž kanjona česti su vertikalni odseci dužine 20 – 30 metara, neretko preko 50, a mestimično i preko 100 metara. Cijevna je usekla jedan od najlepših kanjona u Crnoj Gori i većim svojim tokom (od izvora do Dinoše) ima kanjonsku dolinu koja je u Crnoj Gori duboka preko 1000m, dok je u Albaniji njena dubina i preko 1400m. U gornjem toku reka kroz kanjonsku dolinu ima veliki pad i odlike planinske reke sa slapovima, bukovima i brzacima, dok od ulaska u Dinoško polje – deo Zetske ravnice ima karakter ravničarske reke sa meandrima i manjim padom rečnog korita. U delu od Dinoše pa do kuća Rakića Cijevna je usekla usku klisuru u fluvio-glacijalni materijal, najčešće konglomerat koji reci daje posebne pejzažne i morfološke vrednosti.

Tamarë je mesto gde se završava nizbrdica od mesta Lepushë i počinje uspon na čuvene serpentine kod Graboma. To je mesto koje je kompletno sređeno uporedo sa izgradnjom saobraćajnice, i delom podseća na „Andrićgrad“ Emira Kusturice. Centar sela je popločan a svi objekti su urađeni u kamenu, sve je jednostavno i skladno. Sunce počinje da se probija iza oblaka, krećem na uspon koji će me krivinu po krivinu popeti na kotu 786. Sa ovog puta pruža se lep pogled na kanjon reke Cijevne, ali i na budući granični prelaz Grabom – Cijevna Zatrijebačka. Sa albanske strane urađena je kompletna infrastruktura – put, zgrada graničnog prelaza, dok sa crnogorske ostaje da se uradi most preko reke i proširenje puta. Otvaranje tog prelaza skratilo bi put meštanima Plava i Gusinja do Podgorice za 30 km, a vozači bi izbegli grabomske serpentine.

 

Komovi

Planina Komovi je jedna od tri najimpresivnija planinska masiva Crne Gore i Dinarskog planinskog sistema. Komovi se prostiru u jugoistočnoj Crnoj Gori, skoro uz granicu sa Albanijom, između najudaljenijih uzvodnih delova toka Lima na istoku i Tare na zapadu, do Drčke reke na severu i gorostasnih venaca Prokletija na jugu. Sa južne i istočne strane Komovi su okruženi sistemom crnogorsko-albanskih planina Prokletija, čiji najviši vrhovi sežu do 2534 metara – Kolac/Maja Kolata, 2694 metara – Jezerski Vrh/Maja Jezerce, a na severu planinom Bjelasicom, čiji je najviši vrh Crna Glava, visok 2139 metara.

Planinski masiv Komova, dug 40 km i širok 30 km je sa svih strana pokriven prostranim visoravnima, prosečne nadmorske visine od 1900 metara – Štavna i Ljuban na severu, Rogam na zapadu, Crne na jugu i Varda na istoku. Najviši vrhovi Komova su planine ujedinjene pod imenom Komovi – Kučki Kom (2487 m), Ljevoriječki Kom (2469 m, severni vrh Kučkog Koma) i Vasojevički Kom (2460 m). Istočna i jugoistočna strana Komova pripada Polimlju i opštini Andrijevica. Sa vrha istočnog dela Vasojevičkih Komova, visine 2460 metara se padine spuštaju do Štavne i Varde, na nadmorskoj visini od 1900 metara i do reke Lim, na visini od 700 metara. Spojene doline tokova Lima i Tare oštro zrakasto zasecaju niže delove planine Komovi, omogućavajući pristupačnost ovom kraju sa svih strana. Ovaj deo Komova je poznat po svojoj direktnoj čistini i blizini najkraćeg puta koga koriste turisti između jugoistočne Crne Gore i njenog primorskog dela, kao i po pogodnoj povezanosti i izloženosti padina.

Planina Komovi svakoga opčinjava svojim raznovrsnim prirodnim lepotama, bogatstvom flore i faune i brojnim spomenicima kulture, crkvama i manastirima. Vrhovi Komova su okruženi opasnim grebenastim usecima nastalim oko izvora u pred-ledničkim vodenim vrelima. Osnovne morfološke odlike surovih grebenastih vrhova Komova su njihov vertikalni i kupasti oblik, uvek bez vegetacije, otvorenih asimetričnih strana i izuzetno razuđenih krajeva. Planina Komovi je oduvek bila stanište planinskih koza i riznica biljaka. Prema legendi, vile su se dozivale sa padina Komova. Očarani njihovim vrhovima i pašnjacima, ljubitelji prirode su Komove sa pravom nazvali “kraljem planina” i “božanstvenim džinom”. Vrhovi Komova Kučkih (2.487 m) i Komova Vasojevičkih (2.461 m) premašuju okolne stene i grebene. Sa Komova se pruža panorama do Jadranskog mora, planine Lovćen, Kopaonika, masiva Durmitora, Kosova, Albanije… Priroda se poigrala sa ogromnom planinom i izvajala veličanstvene oblike u kamenom haosu. Mirne doline su se sakrile među divlje vrhove, a jezera povremeno zablistaju.

Skoro svuda oko planinskog venca Komova su velike gomile peščanog i kamenog materijala, nastalog procesom erozije. Izgledaju kao reke kamena, spuštajući se do grebenastih useka i rečnih dolina Perućice i Kučke reke. Najveća gomila stena se nalazi na severoistočnoj strani Komova Vasojevičkih i duga je skoro 3 km. Ove neobilne doline i kameni haos dopunjuju vrhunski krajolik Komova. Na Komovima postoje brojne obeležene planinarske staze i odlično organizovan planinarski klub, bogatog planinarskog iskustva o ovoj surovoj planini.

Autentične kuće vasojevičkog i kučkog tipa još uvek čuvaju i neguju tradicionalni gorštački način života severne Crne Gore. Izdignuti katuni se lagano predaju prekrasnoj okrutnosti planine Komovi i postepeno nestaju sa njenih obronaka. Međutim, ispod vrhova Komova, na prostranoj visoravni Štavna se nalazi “Eko katun Štavna” – ekološki kompleks kuća za izdavanje, sa 10 brvnara, koje se veoma povoljno mogu iznajmiti. Takođe, u okviru Eko katuna Štavna je restoran koji služi autentične gorštačke specijalitete.

Raznovrsna i jedinstvena flora i fauna Komova, bezbroj bistrih planinskih izvora i reka, mnoštvo spomenika kulture, crkava i manastira – Manastir Svetog Đorđa u Budimlji, kod Berana iz 12. veka, kao i toplina naroda koji živi pod planinskim vrhovima nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Naprotiv, kada se nađete u carstvu bukovih i četinarskih šuma iznad kojih se uzdižu gorostasni Komovi, ostajete bez reči.

Izvor: http://www.panacomp.net

Sa prevoja, po završetku penjanja zamornih serpentina, vidi se kompletan planinski masiv Prokletija i Komova, kao i kanjon gorepomenute reke. Projektanti puta napravili su dva staklena vidikovca na kojima sam se zadržao kako bih jeo i napravio nekoliko fotografija i snimaka. Po početku spusta nailazim na mesto Rrapash, gde se snabdevam namirnicama za dalji put i gde se, zbog jakog vetra i nepovoljnih vremenskih uslova, odlučujem da ne idem u obilazak Skadra i Bara, već da se preko graničnog prelaza Hani i Hotit – Božaj spustim u Podgoricu. Tako put skraćujem za 35 km, ali i izbegavam brzi prolazak kroz Skadar, jer u tom gradu ima itekako šta da se vidi – od starog gradskog jezgra do pojedinih spomenika koji su usko vezani i sa srpskom istorijom. Sledi dug spust do mesta Hot, prelazak graničnog prelaza, i uživanje u talasastoj vožnji pored Skadarskog jezera. Konačno stižem u Podgoricu, gde ulazim u međunarodni brzi voz 432, Bar – Beograd. Noćna vožnja do Resnika je prošla bez problema ali i bez sna. Od Resnika sam ušao u brzi voz 791 za Niš, gde sam stigao oko podneva. Biciklom sam prešao 82,01 km tog dana, uz ukupan uspon od 1437 m.

 

Na kraju maratona, mogu samo da zaključim da se u najskorije moguće vreme vraćam u Albaniju. To je zemlja koja me je oduševila prelepom prirodom, odličnom infrastrukturom, turističkim potencijalima, predelima koji deluju kao da ste na hiljade kilometara daleko od kuće. Ljudi su gostoljubivi, žele da pomognu, da ponude, ali su u većini slučajeva iznenađeni kada vide biciklistu jer biciklizam u Albaniji i nije baš razvijen. Naime, u dva dana putovanja nisam video ni jednog kolegu! Iako kilometraža koju sam prešao nije velika, visinska razlika svakako jeste, a predeli kroz koje sam prolazio terali su me da stajem što više kako bih napravio fotografije i snimke koji će ostati kao uspomena na ovo putovanje. Ipak ovo nije bila trka ili trening već jedna cikloturistička akcija i „opipavajne nepoznatog“. Zemljo orlova, iznenadila si me u svakom pogledu, i vraćam ti se uskoro ponovo, da bi mi pokazala sve svoje lepote!

Ruta (prvi dan):

Ruta (drugi dan):

 

Video snimak (akciona kamera EKEN H9):

 

 

Upotreba fotografija je najstrože zabranjena bez pismenog odbrenja autora. Svaka zloupotreba autorskih prava prestavlja krivično delo.

2 thoughts on “Polimlje, Prokletije, Komovi, Skadarsko jezero – u dva dana”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *